STANJE  VODNIH  RESURSA  U  

                               SRBIJI

            Iako je u odnosu na neke države u okruženju - Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku i Makedoniju na primer, Srbija u nešto boljem položaju u pogledu ukupnih vodnih resursa, kod nas je prisutna višedecenijska zabluda da je naša zemlja bogata vodama i da vodu zbog toga možemo neograničeno rasipati, ne misleći, pri tom, na bilo kakve posledice. Takvo shvatanje se i u našem slučaju pokazalo pogubnim, jer, kada je voda u pitanju, bitan je kvalitet koliko i kvantitet. Zašto je to tako, donekle će ilustrovati sledeća kratka analiza.

            Prvo, u Srbiji su vodni resursi geoprostorno neravnomerno raspoređeni, tako da je kvalitetne vode najmanje tamo gde je i najpotrebnija - u žitnici Vojvodini, u Pomoravlju, u Šumadiji i u većim i manjim gradovima, dok je najviše kvalitetne i čiste vode u udaljenim i nepristupačnim planinskim predelima.

            Drugo, vremenska - sezonska i višegodišnja neravnomernost protoka tekućih površinskih voda (i podzemnih, koje su u hidrauličkoj sprezi sa prethodnim) u Srbiji je, takođe, izrazito nepovoljna. Malovodni periodi su vrlo dugi, a česta je i pojava više uzastopnih sušnih godina. Odnos između prosečnih godišnjih proticaja reka u vodnim i sušnim godinama često je veći od 3:1. Osim toga, i raspored protoka tokom jedne godine je takav da vode često nema u periodima kada je ona najpotrebnija, što najbolje znaju poljoprivrednici, a zatim i svi oni koji, manje ili više, zavise od proizvodnje hrane i drugih poljoprivrednih kultura.

            Treće, Srbija ne rapolaže ni dovoljnim količinama sopstvenih (domicilnih) voda, jer najveći deo vode dolazi nam rekama koje predstavljaju tranzitne vodne resurse (Dunav, Tisa, Sava, Begej, Tamiš, itd.) i koje čine oko 90% svih voda u Republici. To znači da kvalitet i kvantitet ovih voda zavisi od dešavanja na uzvodnim delovima slivova pomenutih reka, koja nam često ne idu u korist, posebno kada je u pitanju kvalitet vode.   

            Četvrto, poznata je činjenica da velika zagađenost površinskih i podzemnih voda ozbiljno ugrožava ljudsko zdravlje, kao i sposobnost ekosistema za autoregeneraciju. Primeri veoma čiste površinske vode kod nas su retki, jer, samo 35% vode iz vodovodnih sistema, kojom se snabdeva 58% naših građana, vraća se u kanalizacioni sistem, a od toga se jedva 6% prečišćava u skladu evropskim standarima. Sa tim procentom recikliranih otpadnih voda, kao i po obuhvaćenosti stanovništva javnim vodosnabdevanjem, Srbija je na dnu lestvice evropskih zemalja. Za razliku od većine država (posebno evropskih), koje ulažu ogroman novac i znanje u razvoj i unapređenje tehničko-tehnoloških procesa reciklaže voda, Srbija značajno zaostaje (i) u ovoj oblasti, između ostalog i zbog pogrešnog i pogubnog uverenja da to predstavlja nametnutu obavezu i ”nepotreban” trošak, a ne ulaganje u zdravlje i čistiju budućnost. Zbog ovakve kratkovidosti, neznanja i nemarnosti, većina naših reka je preterano zagađena, što se u mnogim slučajevima odnosi i na vodu za piće. Sve to značajno smanjuje ionako već oskudne količine upotrebljivih voda.

            U narednih nekoliko godina u Srbiji je potrebno izgraditi najmanje 2000 kilometara kanalizacionih sistema, bar 20-tak velikih postrojenja za prečišćavanje voda (i bezbroj manjih), kao i hiljade kilometara vodovoda. A da bi se hidrološka situacija znatno popravila, u naredne dve decenije potrebno je investirati oko sedam milijardi evra. Jeste, to je ogroman novac, ali su posledice ne prevazilaženja aktuelnog (katastrofalnog) stanja mnogo skuplje.