SLATKE ZAMKE U PARKU NEKADA I SADA

  Kao što sam na početku napisao imamo nova-stara igrališta, tačnije, mališani imaju novo-staro igralište sa novim spravicama za veranje, pentranje, spuštanje... Posle otprilike 25 godina. Ne znam baš tačno. Par godina više možda...? Manje nije sigurno. Ma nije ni važno. Vrag neka ih nosi.

Teško je poverovati da je proteklo toliko vremena. Ali je tako. Sećam se kao da je juče bilo

kako smo se kao klinci spretno verali po metalnim "lotrama", klackali na "najsavremeniim" klackalicama toga doba i takmičili ko će se više vinuti ka nebu, na ljuljašci, i tako izmamiti stidljivi pogled i osmeh neke devojčice koja je baš tada, na našu sreću prolazila tuda i zadivljeno gledala u naše akrobacije. Tuda... Da... Tuda... Tom krivudavom zemljanom stazicom koja i dan danas postoji, na kojoj ima čak i raskrsnica na kojoj se tačno znalo koji putić je glavni. Secam se i bazena sa peskom. I danas postoji. "Malcice" oronuo. Tamo se nismo igrali. Mi. Igrala su se neka druga deca. Mi smo bili matori da se igramo u pesku.
  Ali smo se na "glavnom" putiću zemljane stazice koja prolazi baš pored tog bazena često igrali klikera. E, al je to bilo klikerisanje....kad se samo setim koliko sam imao klikera i kakve su mi ruke bile...Moj, naš učitelj Lenta (L. Jančić) je često umeo da kaže: "Dobićete koleru kakve su vam ruke." Kolera je tada bila jako "popularna" ali je klikerisanje bilo popularnije. Mamina najveća tegla za krastavce je bila puna klikera. Zauzimala je centralno mesto u mojoj sobi, a u njoj: Srećko, porcelanac, okrnjeni, gvozdenac, plastikaner...Imao sam i one gumene"klikere" sa grbom SFRJ te nisam "ofuljio". Te mi je deda dao. Valjda ih je on negde ofuljio. Na nekom glasačkom mestu.

  Kad se samo setim koliko puta smo u školu zakasnili zbog klikerisanja.
  Da, ta zemljana stazica se prostirala od klikeraškog "terena" pa sve tamo prema školi. Taj put od parka do škole je bio pun zamki. Zato smo i kasnili. Zamislite, treba proći klikerašku pistu, pa ljuljaške, pa teren za fudbal...pa zaobići biblioteku jer nismo na vreme vraćali lektire, a stroga bibliotekarka Jula (J. Rakin) je samo kibicovala kroz prozor kada ćemo naići...i na kraju skoro baš svaki put nas je čika Ivan (I. Dišić) iz školske kotlarnice "namerno" zadržavao da mu nešto pomognemo. Pa kako da ne zakasniš...Dobro da smo školu završili.  
Današnji "klikeraši" se obično vezuju za uspehe u školi, a nekadašnji za neuspehe.
  Kasnili smo u školu ali smo kasnili i kući kada smo se iz nje vracali. Nikad nismo odlazili kući pre nego što odigramo bar jednu partijicu fudbala na betonskom, a kasnije asfaltnom fudbalskom terenu. Ali i tamo nas je čekala zaseda. Ne znam u to doba ko je bio prvi teniser sveta. Ne znam u stvari ni ko je igrao tenis u svetu tada ali znam da su ga nastavnik Jova (J. Vukov) i čika Sava (S. Vladisavljev) igrali non-stop u našem terminu. Oni su nas kao tobož da bi što pre završili meč i nama ustupili teren vešto angažovali na skupljanju loptica. Toliko smo motali te loptice da kasnije nismo imali snage za dobru i redovnu partijicu fudbalice. A zbog kašnjenja kući smo redovno bili kažnjavani. I da, te njihove rezultate nikako nismo shvatali u to vreme. 15-0, 30-0....3:2...i nikad nismo znali ko je pobedio ali je svaki od njih tvrdio da je bolji teniser od ovog drugog.

  Neki ljudi koje sam pomenuo nisu više medju živima. Nisu, nažalost, ni neki klikeraši. Ali i sada kada prodjem tuda pored novih dečijih "sprava" za igranje ili pored onog prelepog gumiranog terena za košarku ja ih se setim. Oni su zauzeli dobar deo mog detinjstva.
Taj osveženi parkić za igranje i taj gumirani teren mi nekako deluju pusto i zaboravljeno.
Voleo bih kada bi se svakih par godina tobogani raspali, klackalice polomile, gumirani teren ižuljao i pohabao od  dečijeg igranja.
  Voleo bih kada stanari ne bi imali mira od dečijeg žagora kao što nisu imali mira kada smo mi bili tamo.
  Voleo bih da možemo da im priuštimo više ovakvih mesta i veći izbor "spravica".
  Voleo bih da današnji roditelji sa svojom decom ne dozvole da izraste trava na onoj zemljanoj stazici. Na onoj raskrsnici...Gde smo se mi nekad tako pegavi i balavi ali ipak srećni igrali.

P.S. Kad sam pominjao fudbalicu hteo sam da spomenem i imena nekih fudbalera ali obećao sam tamo gore, mislim na gornji deo teksta, da ovom prilikom neću pominjati neka imena. Ali nisam vas zaboravio. O vama ću nekom drugom prilikom. ;)