Povedena radoznalošću juče sam posetila zvaničnu internet prezentaciju naše opštine u želji da vidim koliko je često oni ažuriraju novim informacijama. Za oko mi je zapala rečenica koju sam nekako previdela do sada „Dobro došli u zgradu Opštine“ sa nastavkom da su oni tu zbog nas. Hmmm, zanimljivo. Ja nisam stekla takav utisak. 

Naime, više puta sam iz ovih ili onih razloga morala posetiti pomenutu ustanovu. Možda čak i mnogo ređe nego drugi. Ali sam zapazila jednu veoma interesantnu pojavu kod zaposlenih sa kojima sam imala kontakt a zove se STONI TENIS! Cilj ove igre je prebaciti loptu na drugu stranu. I što duže to raditi. Ako lopta pređe  na Vašu stranu gledati da se ne zadrži duže od minut.

Da pojasnim:

Jednom prilikom iz nekih određenih razloga sam otišla u banku da uzmem broj koji mi je poslat sa uplatom. Zaposlena gospođa me je sve vreme mog izlaganja bledo gledala da bi na kraju priznala da ona iskustvo u tome nema i da joj je cela priča potpuno nepoznata. Onda mi je rekla da sednem, uzela telefon tipkajući neke brojeve i smirenim glasom sa sigurnošću u sebe rekla „Nema nikakvih problema-sad ćemo to rešiti“. Sigurnost i poverenje koje sam ja tada osetila ne mogu Vam ovde preneti. Žena je samo radila svoj posao. Znala je kako da ga uradi i da rešava probleme „u hodu“.  I rešila ga je, na licu mesta.

Da se vratim na priču (koja je primer suprotnosti gore navedene). Kada Vi onako poletno odete u našu zgradu opštine sa svojim jadima i problemima i uputite se nadležnim za isti, recimo osobi A ta ista osoba će možda saslušati o čemu se radi a možda Vas direktno transferovati osobi B koja se nalazi u kancelariji „dole niz hodnik“. Odlazite niz hodnik do osobe B koja je „otišla na teren/doručak/ručak/do pošte/na sprat/ostalo“ i kolege u kancelariji Vam kažu da se obratite osobi C koja se nalazi  „u drugoj kancelariji levo“. Sada već nervozni odlazite do te kancelarije gde Vas prima osoba C koja Vam saopštava da sačekate jer ima nešto „da završi“. Posle petnaestak minuta „završavanja“ i nakon Vašeg izlaganja Vas dotični/dotična pogledaju preko naočara i kažu da se vratite u do osobe B iz ovih ili onih razloga i da to nije njegov/njen posao. I tako u krug. Dok Vam ne dosadi. Ili dok se ne umorite od šetanja po kancelarijama i dođete do zaključka da to u stvari nije ničiji posao.

Kada počnete da se osećate kao da Vas je p....... ona iz priče sa pijace i ogorčeni na rad ovog organa napuštate zgradu u nadi da ćete neki drugi dan imati više snage da se oduprete ovoj tako dobro uigranoj igri naše opštine. Jer kako bi Mićko (D. Ljubičić) rekao oni „obožavaju da jedu džigerice i živce svih koje ulove i vrlo rado se hrane i njihovom bespomoćnošću“.

Dragi moji nadležni i nadležne. Kao što vidite nikog nisam lično „prozvala“ niti sam imala nameru. Prozivam SVE zaposlene koji rade na ovakvim radnim mestima i imaju direktan kontakt sa građanstvom i njihovim problemima. Predlažem da menadžment, nadređeni ili kako se zovu preduzmu neke radikalne mere da se „front line“ ublaži i prepiše im se antibiotik profesionalizma. Da prestanu da rekreativno na poslu igraju stoni tenis. Ne moraju da se kvalifikuju za državno prvenstvo.  Ili da mesta prepuste drugim ljudima jer stopa nezaposlenosti u ovoj opštini je poprilična.

Šta Vi mislite? Da li bi i Vi želeli da Vam rešavaju probleme u hodu ili da se Vi nahodate?