HRANJENIK

Setih se jednog filma koji sam gledao kao dečak, znači, dosta davno. Mislio sam da je film poučan i da se neće više imati potrebe služiti takvim taktikama i dosetkama jer je vreme zatvaranja davno prošlo. Čovek je čoveku konačno postao čovek i ostaje nam samo još malo strpljenja da to shvatimo i počinju normalni odnosi, sreća i blagostanje.

Film kaže: Logoraši su odvajali svako od svog obroka i hranili i negovali jednoga u čiju se snagu i snalažljivost duboko verovalo. Njegova uloga je bila da, kada se ukaže prilika, izbavi logoraše iz zatvora, logora, izolacije, bede… Izbor hranjenika nije bio lak. Trebalo je preći i izdržati mnoga testiranja snage karaktera, poštenja, privrženosti i ko zna čega sve ne da bi se došlo do pozicije poverenja.

Kod nas vreme tako brzo teče da mi za ovakve stvari nemamo vremena. Beograd se proglasio našim HRANJENIKOM po kratkom postupku. Da bi se još skratio postupak, ne sačeka da se svima podeli hrana već odmah usmeri na sebe jer ionako će mu svi to hteti dati. Davno bismo mi posustali da nam on ne diže moral i tumači kako je naše indiferentno ponašanje ustavri izraz zrelog razmišljanja i kontrolisanog izliva patriotizma. Ja mislim da je stvar izbegla kontroli. Hranjenik je svugde dospeo sa ojačanim, uhranjenim pipcima i on definitivno zna šta je za nas dobro, šta želimo  šta hoćemo da biramo pa nas samo servisira brigom o našem boljitku. Ne smemo ga ništa pitati jer ćemo ga dekoncentrisati, pa će se desiti neki nikom željeni embargo ili bombardovanje ili već neka pošast koju još nije sagledao tj. prepoznao.

Kod nas, kao što je red u provinciji život teče nešto sporijim tokom što ljude čini smirenim i dobronamernim do granice naivnosti. Vezani smo za tradiciju i stare vrednosti do granica mazohizma. Ovo vozilo je šinobus iz sredine prošlog veka. Na njegovim tapaciranim sedištima se vozilo više generacija. Jeli su se pečeni pilići, kobasice, sendviči, čim je šinobus kretao iz Čantavira ili Žednika. Jedna divna tradicija upucavanja euforije putovanja koju je izazivalo svako pomeranje duže od 20 kilometara u krug. Ne mogu da razumem Mađare koji ne daju da naš šinobus sa svih pedeset na sat pređe granicu. Mora se jednostavno presedati na njihov voz od granice ka Segedinu. 

Trebali bi da znaju da se sa četrdeset na sat ne događaju velike nesreće. Mogli smo im lepo usporiti saobraćaj i doprineti sigurnosti na mađarskim železnicama.

Ponekad nam šinobus malo prolazi kroz 21 vek ali mi to efikasno rešavamo rampama. Kod nas se vekovi lako prepoznaju. Putevi su nam slični prugama tako da se vekovi skoro dodiruju u prepoznavanju. 

Elem naša nada, naša uzdanica, naš hranjenik raste i deblja se na opšte veselje njegovih građana i ostalih, nas seljana. Sve što je lepo, dolazi iz provincije (neko je rekao gledajući Senu u Parizu) tako da Beograd ne treba da brine. Provincija je kod nas sve veća i provincijalnija. Doduše on ne crpi sve ugodnosti iz proverenih domaćih izvora. Tu je i Španija odakle se počeo snabdevati sebi primerenim gradskim saobraćajem.

Ovo je slikano u španskoj fabrici šinskih vozila “CAF” u Saragosi.Prvi od 30 tramvaja su dovezli u 2 sekcjie. Jos 9 “CAF” tramvaja treba da stigne do kraja ove godine i sledeće godine preostalih 20 “CAF” tramvaja.

Informacije o CAF-u:
дужина: 32 m
ширина: 2,3 m
висина: (висина са пантографом) 3,6 m
капацитет: 242 путника,
прописана брзина: 60 km/h.
Ima i mesta za dva invalidska kolica ulaz za invalide je na 2 i 5 vratima.

Vrlo smo ponosni na ovakav napredak i jedva čekamo da se počne ulagati i u metro. Naše relacije su se svele na kuća-poso-poso-kuća. To je naravno za one retke koji imaju posao. Ostalima ni to ne treba pa sav višak dohotka i energije treba uložiti u hranjenika. Jednog dana će se to svima nama isplatiti. Možda bude generacijskih čekanja i pomaka dotle, ali nećemo sada o sitnicama i kuknjavi. Hranjenik će se nanervirati i reći da nećemo da budemo njegovi štićenici. Ponekad nas zna tako iznenada i žestoko uplašiti.

Nadajmo se samo da će odgovarati španski kvalitet jer ako ne, moraćemo ponovo skupljati pare jer su ove već jednom potrošene ili privatizovane. Povratka sigurno nema.

No još malo. Naš hranjenik samo još malo da se nahrani i eto nas u Evropi, dvadeset prvom veku i ko zna još dokle doguramo. Kad nas neko štiti kao što je Beograd, dometi su nesagledivi. Uskoro ćemo satove pomeriti barem pola veka napred.

Kao dobri provincijalci i domaćini moramo im reći da smo uz njih jer nam se zarad njihovih brilijantnih poteza toliko sviđaju da već boli. Ljubav je to, brale moj, neraskidiva!!!