ВОДИЦА СВЕТОГ ПРОРОКА МИХЕЈА

„СВЕТИ БУНАР“

Не постоје јасни докази, нити трагови када је настала Водица крај Новог Кнежевца, у народу познат „Свети бунар“. Сигурно је да се налази на делу црквене земље на

међи атара Новог Кнежевца, Банатског Аранђелова, Црне Баре, Обилићева и Санада. У потесу између Великог јароша, Черине слатине и Парлога налазило се село Буџак, које је уништено за време буне, 1848. Могућност да је на

том месту стајала парохијска црква тога уништеног села није искључена. Једно је сигурно – народ од краја 19. и почетка 20. века за ово место зна као за свето место. Најпре је ископан бунар, који је можда већ и раније постојао, а његова вода важила је за свету и чудотворну. Народ је долазио са свих страна да узме од те воде, да се умива њоме, помазује ради излечења и пије је.

Временом је подигнута омања капела од набоја и постављен дрвени Крст. Крај бунара је израсло дрво граба, које се пустило у четири стабла, у виду Крста. Још једно чудо Божије. Свештенство је служило свеноћно бденије уочи Велике Госпојине, те Литургију у јутарњим часовима. Тиме, слава ове Водице постао је празник Успења Пресвете Богородице. Долазили су поклоници са свих страна. Из Чоке, Мокрина, Кикинде, Сегедина, Великог Сенмиклуша, Потиског Светог Николе, Падеја, из околних села, као и из Бачке.

Неретко су верници-богомољци путовали из својих села пешице, те уложили свој труд којег је круна била ходочашће светом месту. Народ је Свeтињу поштовао, ценио. Ипак, налазили су се и они којима место није много значило. Један паор, забележено је, да неби вукао воду из села, напојио је коње водом из светог бунара. Тога момента коњи су скапали, а народ причу раширио како се светиња ипак не сме скрнавити. Након тога догађаја Црквена општина дала је да се стотинак метара даље ископа још један бунар са валовом и ђермом, где ће се појити коњи и остала стока, док народ узима воду са светог места.

Светиња је била „жива“ све до краја рата, док нису на власт дошли богоборни комунисти. Није се више смело организовано одлазити „на Крст“, није се смело служити бденије, није било организованог одласка. Појединци су се свакако сећали чудесних исцељења и одлазили на бунар, све док почетком седамдесетих није затрпан што смећем и шутом, што и лешинама од стоке и других животиња. Стање је било грозно, а судбина Светог бунара запечаћена. Два стабла граба, од укупно четири, одсечена су и игром случаја једно је пало на капелу. Тада је у капели још било икона, кандила, пешкира и крстова. Касица за прилог је разваљена, а иконе побацане. Али, у народу је још било живо сећање на светињу, као и ишчекивања да ће се она обновити.

Geografska širina:    46° 1'4.58"С  Geografska dužina:  20°11'17.29"И

Таворила је тако светиња до 1985.године, када по промислу Божијем, тада млади отац Бранко Попов, парох у Новом Кнежевцу, започиње генерално чишћење и обнову Светог бунара. С' пролећа те године бунар је очишћен, околина сређена, а бденије уочи Велике Госпојине поново служено. Са великом радошћу је овај догађај народ дочекао. Али, енергични и способни отац Бранко, из чијег су родног Остојићева такође долазили верници пре рата, није се дао зауставити на томе. Идеју да на том месту сагради цркву почео је спроводити и у дело. Како није све било једноставно, богомоља је почела да се гради тек 22. фебруара 1989.године. Најпре је био проблем што земљиште није грађевинско, те је један потез пера ишчекиван са великим нестрпљењем. Затим је дошла на ред грађевинска дозвола. Службеник који је био задужен за давање исте, када је видео пројекат, није се сложио да на цркви буде Крст. Након много натезања и преговора дозвола је коначно добијена. Ова, иначе прва изграђена црква у Банату након Другог светског рата, никла је из плодне земље банатске за месец дана. Зидали су је зидари Стевана Јочића из Новог Кнежевца, уз велику помоћ верника Новог Кнежевца. Иконе и иконостас је осликала Марија Марјанов из Новог Сада. Благословом епископа банатског Амфилохија, црква је посвећена светом пророку Михеју, чији се празник слави уочи Велике Госпојине. Свечано освећење обавио је владика Амфилохије 27. августа 1989. године у присуству многобројног верног народа из околине.

Литургија се такође почела служити и на дан Вазнесења Господњег, као и освећење летине. Временом је, због исушења старог бунара, ископан нови, нортонски бунар поред цркве. Оформљен је и мали парк око храма, а постављен је и нови бетонски Крст. Народ поново долази својој Водици, поново живи светиња. Евхаристија се не прекида ни на овом светом месту. Верни народ Северног Баната има одакле да црпи непресушну духовну снагу.