POSLEDNJI SALAŠARI SEVERNOG BANATA

  Priča o skoro poslednjim salašarima u našoj opštini ne može drugačije ni da se naslovi. Oni se zaista i bore za opstanak. Nakon posete porodici Ninčić, jedne od poslednjih koja živi i obrađuje zemlju na salašu udaljenom dvadesetak kilometara od naselja, čovek ne može da ne razmisli o svakodnevnom „ubrzanom“ životu i sve narušenijem fizičkom i mentalnom zdravlju nas, urbanih ljudi.

  Salašarski svet je u Panonskoj niziji bio oduvek razvijen – čini se i razvijeniji nego život u naseljenim zajednicama. Ipak, kao začetak masovnijeg naseljavanja salaša, pogotovo u našoj opštini, može se smatrati početak nove podele zemlje u Austriji, tokom 18. veka. Najviše ljudi koji su u našoj okolini osnovali salaše poticalo je iz razvojačene Vojne granice. Narod je naseljen u skoro sva mesta Potisja, a u našoj okolini najviše ih je došlo u Krstur i novoosnovano Jozefovo. To novo selo, nadomak Turske Kanjiže bilo je čisto vojničko ili kako su ga tada zvali „militersko“. Zemljište na kojem se naseljeno mesto ugnezdilo bilo je kvalitetno, ali ne i veliko. Da bi se zadovoljili razočarani graničari, Uprava za zemljiše u Beču darovala je novoj opštini i atar koji se prostirao u pravcu Crne Bare. Bio je to dug, ali uzak atar, te su mnogi seljaci putovali i po nekoliko sati do svojih parcela. Upravo zbog toga su mnogi, tada već imućniji seljaci i osnovali svoje salaše u najudaljenijem delu atara. Na salašu se čuvala stoka preko godine, sve potrepštine za obradu zemlje, a postojala je i kuća – stan za „biroše“, radnike koji su gazdinstvo vodili. U tom, najudaljenijem delu atara Obilićeva, zasnovan je čitav niz salaša. Vremenom je oformljeno pravo salašarsko naselje, koje je imalo čak i svoje groblje (za radnike), kao i birtiju. Potez uz sam glavni drum prema Temišvaru, kod Velikog jaroša, Parloga i Budžaka nazvan je Jankapust. Bilo je preko osamdeset „numera“, a nakon Prvog svetskog rata je ovo malo naselje dobilo novi naziv: Obilićevi salaši. Razne agrarne reforme, nacionalizacije, konfiskacije i nešto nemara i nepažnje učinili su da do danas to malo naselje salaša gotovo potpuno nestane. Skoro potpuno! Od nekadašnjih osamdeset „numera“, sada je ostalo svega nekoliko. Živa su još samo tri salaša, mada na ostalim još stojećim mogu da se razaznaju kuće za stanovanje, ekonomske zgrade, štale, ambari ili pak zidine kao ostaci i verni podsetnici na iste.

  Jedan od još aktivnih salaša je i dvestoletni salaš porodice Ninčić. Na salašu živi bračni par Svetozar i Jadranka Ninčić, sa svojim dvadesetšestogodišnjim sinom Milošem. Imaju stado ovaca, krave, svinje, živinu i sve ostalo što uz salašarsko domaćinstvo ide. Bave se i zemljoradnjom, te im je cela godina posvećena poljoprivredi.

  - Kod nas nema ni leta ni zime. Uvek jednako radimo. Leti po njivama i na pašnjaku, a zimi u štalogu i oko kuće. Posla na salašu uvek ima – opisuje svoju svakodnevicu gazda Svetozar Ninčić.

  Vlasnik salaša nam veli da je adresa njihovog doma Obilićevi salaši 60, ali da poštari više ne zalaze među salaše. Što imaju, to obave u mestu kojem zvanično pripadaju.

  - Mi pripadamo kneževačkoj opštini. Zvanično smo u Kneževcu. Ali ovaj deo atara duž Crnobarskog druma je oduvek pripadao Obilićevu. Naša familija je iz Obilićeva. Tako se i mi osećamo – tvrdi odlučno gazda.

  Ninčići su plemićka porodica koja je početkom XIX veka prešla iz Kanjiže u Jozefovo (današnje Obilićevo). Sa sobom su doneli plemstvo, koje im je darovano nakon ukidanja Vojne granice. Vremenom je familija postala jedna od najuticajnijih, ali i najbogatijih u Jozefovu. Bilo je među njima vojnih lica, advokata, učitelja, sveštenika, ministara. Na primer, dr Momčilo Ninčić bio je ministar prvo finansija, pa pravde i konačno trgovine u Vladi Kraljevine SHS. Na kraju karijere je bio i ministar spoljnih poslova... Ninčići su uvek imali sve najbolje i najnovije u selu. Salaš im je uvek bio uredan: biroši su radili svoje, a gazde rukovodile imanjem iz svojih kuća u selu. Ima i Svetozar Ninčić kuću u selu, na „Velikom sokaku“. Tamo mu živi sestra i mlađi sin, Bora. Ipak, on i supruga ne planiraju da napuste salaš. Razloge nam nedvosmisleno iznosi domaćica salaša, Jadranka:

  - Mirni smo. Nema tu buke, nema saobraćaja. Lepo je ovde živeti. Sve je zdravo. I vazduh je drugačiji nego u selu. I vole ljudi da dođu kod nas. Dolaze nam iz Kneževca mnogi. Ovi naši iz Obilićeva: Mladen, Rajna, Rada... Čak nam i sveštenik dođe. Budu tu i gosti iz Crne Bare, iz Sanada, Mokrina. Ta odasvud vole ljudi da dođu kod nas. Lepo im je ovde.

  Miloš, stariji Svetozarev sin, završio je školu u Novom Kneževcu. Od kraja školovanja, od kako je „izašao“ iz sela, on se takođe „pribio“ na salaš uz roditelje i verno privređuje u svakom poslu. Nije mu teško da u traktoru provede vreme „od jutra do sutra“, niti da pozavršava poslove u štali i oborima. Pokazuje ogromnu kamaru slame, koju je sam denuo, ali i kotarku koja se polako puni kukuruzom. Na pitanje kako mlad čovek u dvadesetprvom veku može da izdrži na salašu, Miloš odgovara:

  - Dobro je, a i nije. Odem u Crnu Baru u nabavku. To mi je izlazak. Retko kad stignem u Kneževac za vikend da se vidim sa društvom. Ranije sam izlazio i u Mokrin. Sve je manje vremena, a sve više obaveza.

  Dok smo čekali da sve krave uđu u svoj ograđeni deo, a ovce pak u njihov obor, Miloš je sa majkom na brzinu „napumpao“ vodu u dugačak valov. Treba stoka da se napije, suša ipak čini svoje. Sreća Ninčićevih je u motornoj pumpi, koja za kratko vreme ispumpa vodu iz bušenog nortonskog bunara. Dok se valov puni, domaćica nudi hladnom vodom sve prisutne:

  - Pijte samo, pijte. Takvu vodu nema ni Kneževac, ni Sanad. To je prava, čista voda. Nema tu šta da je zagađuje. A ona voda u selu se sva oseća.

Zaista. Voda odličnog kvaliteta, mekoće koja prosto sladi i miluje nepce, kao i svežine koja rashlađuje onako baš istinski u vreme letnje žege. Pošto sve krave uđu na svoja mesta, počinje muža i sve što uz mužu ide. To je ritual, koji se kod Ninčićevih ne preskače.

  - Stoka je živa. Ona ne zna kad je suša, a kad kiša. Mora da ima uvek i vode i hrane. Zato smo se dobro spremili za zimu. Ne valja što nam je ove godine ovakva suša bila. Ono malo kiše u maju mesecu i to je sve. Ni za naš buč nije bilo, a i za Svetog Iliju samo nešto malo letnjeg pljuska. Ništa to ne vredi. Kukuruz se jedino dobro napunio. Jeste videli tu pored puta kakav mi je kukuruz? Klipovi k’o klipovi... – hvali se Svetozar i pokazuje prema kukuruzima.

  Ono što zapada za oči je stanje na salašu koje predstavlja pravo šarenilo: puno pernate živine svih vrsta (kokoške, patke, guske, morke, ćurke), zatim mačke raznih boja, svinje još raznijih uzrasta i konačno nekoliko rastom krupnih pasa – čuvara. Sve je odgrađeno, ali zato pulini verno čuvaju svoju teritoriju. Ipak, ne promiče činjenica da na salašu nema ni dan-danas struje. Na pitanje kako opstaju bez te vrste energije, Miloš sa pomalo ogorčenja odgovara:

  - Struje nemamo, niti ima izgleda da će ikad doći do nas. Koristim akumulator od traktora za slušanje radija i za osvetljenje. Imamo mobilne telefone, tako da bar lako komuniciramo. Jedino je malo gadno što nemamo puta. Krenuli su da rade taj drum od Crne Bare, uradili dva kilometra, pa stali... E, kad bi to imali do Kneževca... To bi bilo drugačije. Za toliko sam onda u selu.

A na pitanje da li je teško živeti na salašu, jedan po jedan član porodice odgovara:

  - Moj otac je ovde živeo i preživeo, pa i ja ću. Nije teško. Svuda se mora raditi. I da smo u selu morali bismo da radimo. Terali bi traktore napolje. Ovako smo bar tu, gde nam je i zemlja. Može ovde lepo da se živi. Samo da i deca tako nastave, pa biće nekako. Od rada niko nije ostao gladan - veli gazda Svetozar odlučnim tonom.

Poslednji se izjašnjava Miloš. On niti jednu reč roditelja ne gazi. Ipak, ima još nešto na sve da doda.

  - Budućnost je u poljoprivredi. Svi se polako vraćaju selu. Evo ovde nedaleko je pre par meseci otkupljen jedan salaš. Doćiće ljudi da žive tu možda. A i seoski turizam može ovde da se razvija. Samo malo vlast da nas podrži, da se pozabavi nama. Kada bismo dobili put, struju, telefon... Sve bi to drugačije bilo. Možda bi se više ljudi i vraćalo. Može ovde ipak lepo da se živi.

  Uz dobre želje Milošu da se uskoro oženi i dovede mladu, kao i zahvalnost domaćinima na gostoprimstvu, polako se opraštamo od porodice Ninčić. Prilikom ispraćaja, sećamo se ponovo dočeka. Ovi vredni domaćini svakog srdačno prime: odmah se kuva kafa, poslužuje domaća rakija, koja se pored šljivovice sastoji i od lekovitih travki sa slatine, a potom osvežavajuća pića i ostalo što domaćica spremi. Oseća se tada jedna neobična toplina. Domaćini obigravaju oko gosta i gledaju da ga razonode pričama. Odmah pada na pamet zaključak: to je ta naša stara, banatska gostoprimljivost. To su naši stari znali da „drže“ i poštuju. Svetinja je na salašu i gost i domaćin. Sveto je na salašu sve. Od parčeta hleba, do masnog komada mesa... I kuća i dvorište i prašnjava zemlja. I štala i obori sa životinjama u njima. Sve je na salašu sveto. A naročito život. Zahvalni su ovi ljudi za sve. Za vreme i za mesto. Ne bune se, ne žale se. Znaju da cene sve što im Bog daje. Prisutna je jedna osobita radost i mir u njihovim dušama. Žive polako, ali vredno. To su poslednji salašari Banata. Naši Ninčići!