STARIJIMA NA SEĆANJE  A  MLADIMA NA SAZNANJE

Poštovani čitaoče,

Ovo je prvi članak od nekoliko koji će biti objavljeni na ovom portalu a na temu našeg nekadašnjeg sela Obilićevo. Naš nekadašnji meštanin Aleksandar A. Milić je kroz pesmu i priču pokušao da nam dočara kako je sve to nekada izgledalo kao i da nas podseti na  neke zaboravljenje ljude, običaje, znamenitosti. Kako sam kaže „Sve ovo samo sa jednim ciljem: DA PROŠLOST NE POKRIJE PRAŠINA ZABORAVA“. Nadam se da ćete uživati.

Deo I

 Kakva su nam sela bila

Ovo je Pesma  o selu kakvoje ono bilo krajem prve polovine XX veka (1935-1945 god.). Posle toga, naročito u drugoj polovini prošlog veka, došlo je do velikih promena. Selo se brzo menjalo i sve više postajalo moderno, skoro gradsko naselje. Jedino je to postajalo brže – drugo sporije, ali je sigurno da sad NEMA VIŠE TAKVIH SELA, kakva su bila u prošlosti.

Sva su sela, u ovoj našoj prelepoj ravnici, bila slična: ulice, kuće, običaji, osobine ljudi, kultura, zabava, dečije igre, verovanja i dr.

Zajedničko što je u svakom bilo:

• u sred sela (centru): crkva, škola, opština, pošta, pijaca, dućan i bar jedna kafana,
• u raznim ulicama: kovač, pekar, berber, šnajder, šuster, vlasnik vršalice, odžačar, dućan sa robom za domaćinstva (petrolej, kvasac, so, šećer, biber, cimet, rogač, pirinač, igle, konac, po negde mašina za mlevenje maka) i kafane,
• na pojedinim ćoškovima: bunar sa vodom za ljude, stoku i razne potrebe (gašenje požara, hlađenje kazana vršalice, pranje vune, krpara i dr.)
• duž ulica posađenih dudova, bagrema, lipa i drugog drveća da bi štitili krovove kuća od oluje,
• iskopanih jendeka za odvod vode posle jake kiše,
• ispred kuće manje ili više, ukrasnog zelenila da zadržava prašinu da ne dođe do kuće ili u sobe.

Razlikovala su se po tome što su neka sela imala i:

• električno osvetljenje (po kućama i po ulicama),
• tvrdu stazu pored kuća (flaster) da ne gaze po blatu,
• tvrd, od kamena put u glavnoj ulici,
• mlin za mlevenje pšenice,
• željezničku prugu i stanicu,
• neke ređe zanatlije: štranjkara, drndara, fotografa, poslastičara, opančara, kolara, sarača, pintera i sl.

Ljudi u selima su bili: dobroćudni, vredni, radni, gostoljubivi, veseli, pobožni i pošteni. Odlikovali su ih i krasili visokomoralni principi prema porodici, ali i prema svojim sunarodnicima. Data reč je bila najveća garancija pa za najveći broj njih mogu važiti stihovi:

Svaki čovek onaj pravi,

ima nešto vrednije od zlata,

čime može da otvori

i najtvrđa vrata.

To nešto je u čoveku:

vera tvrda, reč zadata,

njegovo poštenje.

Običaji su bili jednaki, možda sa malim razlikama.

Dečije igre su takve da su u njima razvijane: snaga, spretnost, okretnost, izdržljivost, dovitljivost, maštovitost, plemenitost, prijateljstvo, drugarstvo, kolektivni duh, ljubav prema svim ljudima, jednakost, poštovanje starijih, ljubav prema radu, stvaralaštvo, originalnost i sve druge osobine koje trebada ih odlikuju kada odrastu.

Obilićevo  kao selo je postojalo kao posebno selo od 1752.god kada je osnovano pa do 1945.god. od kada je u sastavu Novog Kneževca.

(nastaviće se)

Izvor: "Krov od trske kuća bela nema više takvih sela" Aleksandar A. Milić-Bockalo Lalika, Zrenjanin:2005,